Nedjelja, 18 Lipanj 2017 20:01

Biohemičar prof. dr Zoran Vujčić o zdravoj ishrani, o kozmetici, vakcinaciji djece, raznim prodavcima magle: „Ubiće nas neznalice“

Zoran Vujčić je redovni profesor na Hemijskom fakultetu u Beogradu koji u slobodno vrijeme vodi popularan blog „Hemija oko nas“ na kojem piše o mnogim temama koje su važne, poput ishrane, kozmetike, savremenog načina života razbijajući mitove koji su u današnje vrijeme postali sveprisutni.

U medijima često možemo čitati kako određene biljke liječe rak, kako je odrešena kozmetika dobra, kako neki način ishrane vodi dugoviječnosti. Ali odgovor nauke na ova pitanja je često drugačiji.

Zbog čega ste se odlučili da pišete blog „Hemija oko nas“ i razotkrivate misterije hrane, kozmetike, lijekova, pića i drugih tema koje su važne za sve ljude?

Verovatno svakome u svojoj struci zasmeta poneka glupost koju vidi u filmu. Ali zna da to nije stvarnost. Kada vidite takve gluposti oko vas i vidite kako majka detetu srećno gura u usta čokoladnu bananicu, na žurkama razmenjuju recepte sa žutim šećerom, sve vas to kao hemičara koji se bavi hemijom hrane, kao i zagađivačima iste nervira. I onda prekipi. Imate potrebu to da kažete. Lako je na predavanjima. Studenti veruju zbog autoriteta naučnih radova. Laici često budu obmanuti. Najzad, niz događaja me je naterao da počnem da pišem. A blog mi je bio idealna forma, iako sam jedan od malog broja ljudi koji mogu da se pohvale da mu je blog hakovan. Verovatno zbog previše napada na prodavce magle i muljatore.

Koja je Vama kao biohemičaru najinteresantnija tema koju ste obradili na blogu?

Svaka čast na pitanju. Do sada se niko nije dosetio to da me pita. Mogao bih sada kao „pevači“ narodne muzike da kažem da mi je svaki tekst „projekat“ i da mi je prirastao srcu. Slagao bih. Tekst o spanaću mi je najdraži. Mrzim ga oduvek, njegovu boju, miris, to što su me terali da ga jedem, uz opravdanje da ga jede i Popaj. I zbog hiljade klinaca koji prolaze kroz roditeljsku torturu. Iza toga, iako nije biohemija, to je hemija sapuna, zbog čega sam posebno ponosan, jer sam pokrenuo na Hemijskom fakultetu školicu, koja sada daje i sertifikate, a pre svega zato što uči ljude šta je dobar sapun.

  Jedite spanać, u njemu ima puno gvožđa - reče mama deci i slaga ih

Kakva je reakcija publike, da li ljudi smireno prihvataju istine koje nauka tvrdi?

I da i ne. Uvek je pola – pola. Ljudi koji poštuju struku i nauku, bez obzira da li su arhitekte, pravnici, novinari ili mašinci – veruju. Isti profili obrazovanja, koji veruju u teorije zavera, o krugovima moći, depopulaciji, Zemlji kao ravnoj ploči, da Darvinovo naučno delo nije tačno, oni ni u šta ne veruju. Osim u youtube i trućanje raznih budala koji svoje budalaštine započinju sa .. lagali su na o svemu. Kada vidim naslov da ova biljka leči 8000 puta bolje rak od hemoterapije, razbesnim se. Ali ne mogu nikakvu akciju da preduzmem. Osim da pišem. I ja pišem. Oni koji poštuju to što kažem su zaista učinili mnogo da se tekstovi prošire i da drugi prestanu da bacaju pare na gluposti nalik soda bikarbona bez aluminjuma, spirulina ima hlorofil, koji je sastojak krvi, gvožđa ima u čaju od koprive i sl. Takve „aktiviste“ bi trebalo staviti iza rešetaka.

Danas se priča da mlijeko ne valjda, da žumanjce nije dobro, da trebamo jesti više ovoga ili onoga. Kako naći mjeru u moru informacija kojima smo svakodnevno zatrpani?

Naći meru je veština življenja ili bar preživljavanja. Činjenica je da danas mleko nije dobro. Ne zbog mleka, već zbog pohlepnih vlasnika kombinata koji trpaju tone antibiotika i hormona, uništavajući kvalitetni život krava, da bi se dobilo što više litara. U jednom periodu, da ne navodim ime instituta, pokušavali su od mleka da naprave podlogu za mikrobe. Nije uspevalo, jer je toliko antibiotika bilo u njima, da nisu htele unete bakterije da rastu. Seljačko mleko ili bar najbliže njemu organsko je odlična hrana za decu i odrasle. Za decu što masnije, za nas starije ne mora toliko masno. Ali nikako oni odvratni, prevarantski nisko masni mlečni bućkuriši. Čak ni na Balansu ne piše da je jogurt. Žumance domaćih koka je hrana bogova. Industrijska jaja pate od istih zagađivača.

Povrće je toliko prskano, da kada vidim ove „sirovaše“ kako radosno blenduju sve to u smutije i radosno piju ne bi li postali mlađi, pomislim da su skloni samoubistvu. Nema ni voća ni povrća bez mnogo hemije. Zašto? Zato što ona zamenjuju onaj stari, dobri rad. Živelo se teško, ali nije bilo hemikalija u nama. Dodajte tome cigarete, vazduh u gradu, stres i eto 1000 i jedne bolesti.

U moru informacija postoje ostrva istine. To su Vaša baka i moja baka. Te generacije su potcenjene,  a imaju znanja vredno zlata. Iskustvo koje sugeriše da je najbolja hrana domaća. E, sada teško je po ceo dani biti na društvenim mrežama, u trendu, kupovini ili prosto raditi za preživljavanje i hraniti se zdravom hranom.

Šta je ono što je, po Vama, najlošije a što svakodnevno upotrebljavamo, na što smo se navikli?

Cigarete, instant jela. Koka-kola, hrana iz minijaturnih kesica. I industrija parfema koji su jaki izazivači alergije. Danas jedete sladoled ili jedete slatkiš sa aromom ovoga ili onoga. Hrana je puna aroma, da bi se prikrili mirisi loše proizvodnje. Polako se zaboravljaju stari i provereni recepti. Žao mi je što se niko nije setio da napravi neki portal tradicionalnih balkanskih jela i kuhinje. S vremena na vreme ja započnem neku priču i javljaju se ljudi s raznim receptima. Kao biohemičar koji se trudi da koriguje loše navike u ishrani posvetio sam se izučavanju biljnih vlakana. Nažalost u državi koja nema sluh za prave stvari ostaje vam samo nauka. A i ona tone svakim mesecom u sve dublju bedu. Onda nije ni čudo što moderni, a realno izuzetno nezdrav način života sa zapada postaje životni ideal. Mnogo para, malo rada, opšta je neradnička nada.

Veganstvo, vegetarijanstvo, sirova hrana, kašasti sokovi. Da li su ove ishrane dugoročno dobre za zdravlje? Kakvo je vaše mišljenje o njima?

Čovek mora hranom da unosi u kvalitetne proteine. Kvalitetniji za skoro 50% su proteini mesa, mleka i jajeta od bilo kog biljnog izvora. Postoje važne, tzv. esencijalne amino kiseline se u nekim biljnim proteinima ne nalaze ili se ti proteini ne vare. Smešno mi je kada pročitam o teoriji truljenja proteina mleka, a svako dete sa sela zna da se proteini kukuruza delom ne vare, ni kod životinja koje su tom tipu hrane prilagođenije. Zein je protein iz klase glutena koji ne možemo da varimo. A zein čini polovinu ukupnih proteina kukuruza. Zato vegani (oni su u naročitom problemu) i vegeterijanci imaju problema sa dobrom ishranom. Naročito je problem unosa vitamina B12, bez koga nastaju svakakvi neurološki problemi. Kašasti sokovi su moda. Oni su odlično letnje osveženje. To prosto nije hrana. Nismo mi bebe od 7 meseci da papamo kašice. Našim zubima je potrebna hrana koju moramo da kidamo, drugim zubima da je žvaćemo. Čemu to „čuvanje“ zuba? Sve što se ne koristi u organizmu ima tendenciju da atrofira (zakržlja). Nema dilema da ta hrana nije zdravija. Čovek je svaštojed i tako mora da se ponaša. Inače ćemo točak evolucije da preusmerimo unazad. Šta je posebna problem sa sirovom hranom i tim sokićima, smutijima i sl.? Nehigijena odgajanja, čuvanja i transportovanja hrane. Čak ni proizvodnja u sopstvenoj režiji nije više garant kvaliteta, ako se hrana prska. Ako se ne prska pojedu je štetočine.

Hrana koja izaziva rak - štetočine u destruktivnoj internet akciji

Posebnu pažnju na vašem blogu su tekstovi i bombastični naslovi o „liječenju raka“ određenim namirnicama.  Međutim, šta je stvarna istina, da li se rak može izliječiti na taj način?

Nažalost ne. Hrana može da bude dobra prevencija, da se smanji deo rizika od prezačinjene, aditivirane, loše hrane. Hrana nije lek. Ona je prosto hrana. Ako jedete dobru hranu i vi ste dobro. Ako jedete lošu hranu, jednog trenutka organizam sve to naplati. Uz mnogo spoljnih faktora eto rizika. Ne samo za rak. Tu su i druge bolesti, kao bolesti srca, depresije i sl. I alergije. Loša hrana je opasnost. Čudesne nema.

Živimo u vremenu kada se razne teorije šire internetom, od nadriljekara do onih koji se zalažu za nevakcinisanje djece. Kako Vi gledate na to?

Kao nekome ko se godinama bavio imunološkim problemima, konkretno alergijom desetine miševa i zečeva je dalo život za nauku. Imunizovao sam ih ekstraktima polena na koja nikada nisu imala antitela. I nakon imunizacije imali smo ta antitela. Ako se u to uverite eksperimentalno, kako da ne verujete u to? Moja su deca vakcinisana. Imaju imunitet ka određenim bolestima koje su pre samo pola veka uništavale civilizaciju. Sada se razvijaju teorije o autizmu, pa ispada da vakcina dovodi do toga. Za sve koji su u pokretu protiv vakcinacije odredio bih meru pritvora. Znate, kažu u kakvoj su opasnosti vakcinisana deca, ako se slučajno razbole nevakcinisana pored njih. Zar nisu stekla imunitet? Jesu. Ali prema dozi koja ih okružuje. Kao i hrana. Sva hrana koju jedemo ima na sebi određeni broj spora gljiva i bakterija. Ako je sveža nema problema. Ako odstoji i poraste buđ, da li biste jeli tu hranu? Ne. A zašto? Pa samo pre par dana bila je sveža. Tako je i sa decom koja nisu vakcinisana. Ona nose viruse, koji se lako šire, a njihova količina uneta čak i vakcinisani organizam može da bude tako velika da prosto savlada imuni sistem.  Zašto isti ti brižni roditelji puše u stanu gde žive deca? Zašto im ne kuvaju, ne brinu o njima na pravi način. Vakcinacije je neophodna. To su shvatili pre dva veka u Velikoj Britaniji. Zahvaljujući Edvardu Dženeru, pronalazaču vakcine i njegovom radu, kao i hiljadama drugih imunologa možemo da zahvalimo na životu i starosti široke populacije. Ako se dete ubode u zarđali ekser, da li biste ga lečili prirodnim lekovima ili mu dali antitetanus? Na kraju krajeva ima sve više žalosnih informacija da se neke bolesti vraćaju. Populacija je ugrožena. Ubiće nas neznalice.

Kakvo je vrijeme za bavljenje naukom, da li se naučni rad i naučnici dovoljno cijeni?

Zlo vreme, u zlim okolnostima. Nauka kakvu zna moja generacija izumire. Sada je važno štancovanje i radova i doktorata, radi se bez ideja i bez cilja da se reši neki pravi problem. Stara Jugoslavija je daleko više poštovala nauku i naučnike. Od siline unetih para nije bilo vidljivih trajnih rezultata. Nešto do 2010. se i mrdalo. Budio se neki optimizam. U dobu kada politikanti smenjuju političare, kada nemate državnike vizionare, već administrativce, ostaje vam da tavorite. Nauka je skupa, ali je mozak kucavica svakog društva.  Kod nas nauka počinje da liči na pacijenta kome je mozak u komi. Telo je tu, bolnica je tu, samo se čeka odobrenje za eutanaziju. Najbolji primer je u odlasku sada već i potprosečno realizovanih studenata u inostranstvo. Kako da vam napreduje nauka kada 5 godina postavljate zabranu da se novi klinci zapošljavaju, lažete kao država da će već postojeći projekti dobiti opremu od sramnog JUP-a, koju imate odobrenu 2010.-te? Pa ni najvernija devojka ne bi toliko čekala obećanog momka.  Nauka je na samrti, u agoniji. A mi smo nemoćni. Valjda će se javiti neko da nam isključi aparat za veštačko disanje, da bar malo sačuvamo dostojanstvo.

Kako bi čovjek današnjice trebao da se hrani i koju kozmetiku da koristi? Koje bi bile neke Vaše preporuke ?

Moja preporuka će možda iznenaditi mnoge. Ali u razgovoru s hemičarima koji se bave kozmetikom, baš kao i sa onima koji se bave hranom, izgleda da nam ostaje da sve sami pravimo. Jer samo tako kontrolišete i sastav, ali i tehnologiju pravljenja. Pokušaćemo sledeće godine da školicu sapuna zamenimo školom kozmetike. Tu će ljudi naučiti da prave kreme koje će koštati 90-120 dinara, a biće 10 puta zdravije od trenutno dostupnih. Mana im je što se kvare i moraju da se čuvaju u frižideru. E, sada je izbor na vama šta ćete sa svojim životom. Ako hoćete da takva kozmetika traje dugo i to na sobnoj temperaturi morate nešto da joj dodate. A to su serije hemikalija, od kojih apsolutno nijedna nije zdrava. Razlikuju se po nivou manje štete. Bio bih licemer da vam preporučim sapun nekog brenda, kada sam se uverio da su oni koje pravimo mi u laboratorij postali standard i u našim kućama i životima, ali i u celoj Srbiji. A neskromno mogu da kažem da se taj uticaj proširio na skoro celu ex Yu. Malo našim naporima, malo naporima ljudi koji su nam verovali. Da završim frazom, ne kupujte domaće, stvarajte ga sami, jer je najkvalitetnije.

Izvor: BUKA 

Preporučujemo:

Stres – poljubac smrti

Oprez: Jasni znakovi da vam tijelo ‘puca’ od stresa

12 miliona žena pati od štitne žlijezde i ignorira simptome